Bez obzira na jasnu napomenu glavnog i odgovornog urednika, još u prvom broju „Nove Slobode“, da ambicija pokretača lista nije da se nastavi odande gde je „stara“ „Sloboda“ zastala, verujem da većina nas ovde prisutnih „Novu Slobodu“ ipak ne doživljava kao publikaciju bez sopstvene predistorije.
Možda sam ja suviše subjektivan zbog neposrednih porodičnih veza još sa prvim „Slobodama“ šapirografisanim na padinama Konjskog, potom zbog višedecenijske saradnje sa „starom“ „Slobodom“, te, konačno, mog ličnog velikog oduševljenja pojavljivanjem „Nove Slobode“ koje sam javno propratio sledećim rečima: „Drug iz detinjstva doneo mi je juče dva prva broja novopokrenutog lista „Nova Sloboda“.
Podsetio me i na pregalaštvo generacije naših roditelja i mukotrpno izdavanje lista „Sloboda“ 1941, pa 1943. godine i, konačno, 1961. pa, skoro u kontinuitetu, sve do 2003. To sam posmatrao kao deo roditeljske agonije osvajanja slobode za njih i za nas, a i za one koji tek dolaze.
Shvatam, međutim, da svaka generacija mora osvajati svoju slobodu, jer sloboda nije nasledna. Svako vreme nosi svoje slobode i nove načine njihovog osvajanja. Ipak, ima tu jedan konstantan univerzalni princip koji ne smemo zaboraviti: sloboda se ne gradi na tuđoj neslobodi! Srećno!”
“Nova Sloboda” je primer kako se stvari ne mogu pokrenuti bez entuzijazma, ali i kako ne mogu trajati bez upornosti i požrtvovanja, kada početnog entuzijazma ponestane, kao i bez podrške i razumevanja šire društvene zajednice.
Večeras sam ovde da nešto kažem iz perspektive onih koji su odavde, ali nisu ovde. U filmu „Dim“, vlasnik trafike na jednoj bruklinskoj raskrsnici svakog dana sa istog mesta u isto vreme i u istom kadru napravi jednu fotografiju te raskrsnice. Građevine su skoro nepromenjene, ali su protagonisti i događaji na fotografiji uvek novi.
Rezultat je album naizgled istovetnih fotografija, ali, ipak, suštinski različitih. Nestrpljenje sa kojim svakog dana hiljade Ivangrađana-Beranaca iščekuju tu fotografiju te iste glavne ulice, ali malo različite od one juče, na društvenim mrežama, ravno je našem kvartalnom uzbuđenju kada se pojavljuje novi broj „Nove Slobode“ sa novim tekstovima i novim fotografijama o nama bliskim temama, ljudima i prizorima.
Tako, na primer, dok sam se, razabirajući po stvarnosti i maštarijama svog detinjstva, pitao da li je kupanje Ledenog Tarzana u januarskom Limu bila samo moja puka fikcija ili sećanje na stvarnost, pojavio se i novi broj „Nove Slobode“ sa „Pričom o Ledenom Tarzanu“ i konačno me priveo saznanju da, u najmanju ruku, nisam usamljen u tom sećanju na taj, eto, možda stvarni, a možda i izmišljeni događaj, koji, ipak, međusobno delimo.
Epizoda o Ledenom Tarzanu u Ivangradu šezdesetih je dobra metafora koja objašnjava smisao postojanja jednog ovakvog glasila, lokalnog, a globalnog, koje nas informiše o zajedničkoj sadašnjosti, o zajedničkoj prošlosti, o zajedničkim vrednostima i stremljenjima.
Sada, posle desetog broja, s nestrpljenjem očekujemo jesen i novi broj „Nove Slobode“, uz neizmerno poštovanje i zahvalnost članovima redakcije i autorima priloga, na izvanrednim tekstovima, fotografijama, promociji zajedništva, tolerancije i isinskih vrednosti na stranicama, sada to već možemo reći, našeg omiljenog lista.
Dragi moji sugrađani, zahvaljujem vam na pažnji!
Branislav Boričić
Dekan Ekonomskogfakulteta u Beogradu
